Zala Dobovšek: V ekstrem ali pa nič (Delo Ljubljana, 1. julij 2011)
Marko Mandić je igralec ekstremov, fanatično prikovan v princip “vse ali pa nič”, brez polovičarstva, odstopanj ali morebitnega (olajševalnega) sklicevanja funkcije telesa zgolj na simbolno raven. Njegova uprizoritvena izjava je zmeraj absolutna, čista, psihofizično vseobsežna in kondicijsko kompaktna. Že v predhodnih dveh izvedbah Viva Mandić in Ekstrakt Mandić (v sklopu performansov Via Nova) je Mandićevo telo preraslo v poosebljen fenomen preseganja lastnih potencialov, celostno predanih odrskemu trenutku in zgoščenih v primežu izvedbenih presežkov… Kritika v celoti (pdf)
Mandićstroj (SiOL.net, 27. junij 2011)
Performans gledališkega ekstremista Marka Mandića in Vie Negative dokazuje, da Mandićevo telo ni zgolj medij za druge vloge. Marko Mandić je eden najprepoznavnejših obrazov ljubljanske Drame, brez katerega si zadnja leta težko predstavljamo največje predstave tega gledališča. Nase je sprva opozoril predvsem z vlogami v Mali drami, a njegova eksplozivnost ni bila nič manj opazna na velikem odru. Da je Mandić igralski stroj v najbolj pozitivnem pomenu besede, dokazuje tudi s svojim delovanjem zunaj institucije, med drugim tudi v sodelovanju z Vio Negativo. Lani poleti so na primer s performansom v zagrebškem muzeju sodobne umetnosti, kjer je Mandić masturbiral na kos kartona, razburili hrvaško javnost, medtem ko so redni obiskovalci Mandićevih predstav takšnih potez že vajeni.
Zadnji v sklopu njegove trilogije performansev je Mandićstroj v režiji Bojana Jablanovca, nekakšen pregled vlog, ki jih je Mandić ustvaril med letoma 1998 in 2010. Osemintrideset vlog, ki smo jih lahko v preteklosti videli predvsem v Drami in Mini Teatru, Mandić poveže v performans, v katerem ponovno dokazuje, da je neizčrpen vir energije, mojster preobrazbe in, kot so ga nekoč opisali v žiriji na Borštnikovem srečanju, gledališki ekstremist.
Na odru Stare elektrarne se je v soboto ponovno spoprijel z nekaterimi velikimi liki gledališke umetnosti, kot tudi s tistimi manj znanimi, pri tem pa si je pomagal z originalno kostumografijo in tudi občinstvom, ki ga je nagovarjal, vabil na oder, pošiljal iz dvorane, presedal po tribuni in na druge načine vključeval v performans. Od Osvalda iz Ibsnovih Strahov prek Rentona oziroma Tomaža Kosa iz Trainspottinga, Boba iz Primestja Hanifa Kureishija do Ala iz performansa Sallinger, ki je bil predlani na sporedu v Mini Teatru. Mandić pri iskanju jedra igralca, ki ni omejeno na vloge, ne popušča. Neizprosno iz vlog posrka bistvo in med prehodi praktično ne dela premorov, zato je vse skupaj bolj kot pregledu vlog podobno nenadzorovanemu vrelcu Mandićeve igralske ustvarjalnosti. Mandićstroj je brezkompromisno ohranjal pozornost in tudi udeležbo občinstva ter si na koncu prislužil stoječe ovacije.
Dina J.: Intervju z Markom Mandićem (Perforacije, september 2011)
Vaš performans Mandićmachine predstavlja čovjeka kao stroj koji proizvodi emocije, recite kojim postupcima se koristite kako biste publici približili emocije?
Koristim tijelo. To je stroj koji proizvodi misao, pokrete, glas i različite osobe. Pa su te osobe zbog svojih unutrašnjih ekstrema prisiljavane pokazati emocije. Stvaraju se sa kombiniranjem različitih disanja, različitih volumena glasa, od tišine do krika, te stezanja i opuštanja različitih dijelova tjela. Koristimo svjetlo, glazbu, mikrofon, pa čak i maglu, znaci i neke teatarske trikove. Obraćam se direktno na publiku, uloge partnera iz predstava preuzimaju pojedinci u auditoriju. Njima ne treba glumiti, samo ih oslavljam, ja radim sve, dovoljno je, da su tamo, uz mene, kao svi gledaoci, spremni da udju u emotivni vrtlog svake nove prikazivane uloge.
Možete li nam izdvojiti par dražih vam uloga od tih 37 koje izvedete na pozornici?
Ne mogu. Baš zbog toga predstava. Sve su jedna, a jedna su sve. Neka nije uspjela, nije baš legla, nije se razmahala, kako bi željeli, nije mozda najdraža, ali je stepenica na putu do druge, možda do pete, sedme, bez nje ne bi došli do one najupečatlijive. Neke uloge, cak promašaji, su u našem životu da sa njima sakupljamo ideje, materijal za nova istraživanja, za rad na nekom novom karakteru. Sve se loži na naše fijoke – fajlove.
Iz kojih razloga ste birali baš te uloge?
Od svih uloga smo uzeli nekoliko scena, dijelova teksta, koji bi najegzaktnije i najefikasnije reprezentirali lik, osobu. Pa smo dalje radili selekciju prema mogućnosti upotrebe originalne postavke u našoj predstavi. Zadnju redukciju obavili smo prema sadržaju, temama i logici kolažiranja koja nije statistična, gledajući i na suvišne repeticije.
Presvlačite li se na pozornici, napuštate li ju dok “prelazite” u novu ulogu? Kako u biti izvedete prijelaz iz jedne uloge u drugu?
Pozornicu ne napuštam, tu sam, pred ljudima, da se preokreti vide, vide skidanja i navlačenja novih kostima, koji su svi originali. Prijelazi iz jedne uloge u drugu nemaju uvijek istu formulu. Nekad su na rez, ponekad nevidljivi, a uvijek bliski i nekako usput. Ne kostimiram se potpuno nego samo sa jednim artiklom.
Koja je poruka koju želite prenijeti svojoj publici?
Dođite, dođite, dođite još. Zajedno možemo svašta.
Kako mislite da će hrvatska publika reagirati na Vaš performans?
Nikad se ne zna. Do sada sam uvijek imao osjećaj, da me hrvatska publika dobro prima, reagira na stvari koje sam imao čast tu izvesti, pa nekako ne bih paničario ni ovaj put. Vidjet ćemo. Performans priča priču o glumcu, glumačkom poslu, kazalištu. Kuća, posao, posao, kuća. Interesira me, da se vidimo. Da se sretnemo. Dobrodošli.