Srbi i Hrvati kao Kain i Avelj

Jelena Vukmirović, intervju z Bojanom Jablanovcem, Evropa Beograd, 2007

Slovenački reditelj Bojan Jablanonovec govori o predstavi Ne kao ja, koja izaziva jake reakcije publike, i predstavlja deo projekta Via Negativa, osnovanog na obradi sedam smrtnih grehova

Boris Kadin u ulozi Hrvata i Srbin u tumačenju Kristiana al droubija krajem avgusta su muđusobnim ubadanjem na sceni tokom izvođenja predstave ne kao ja u crkvi sv. Dominika u Zadru šokirali publiku 11. međunarodnog festivala suvremenog kazališta Zadar Snova. Znatan broj gledalaca napustio je performans, a jedna devojka je pala u nesvest. Jednosatna predstava uznemirila je javnost naroda kojima su mnogo užasniji prizori bili deo svakodnevnice tokom poslednje decenije 20. veka. Najspokojnije su delovala dvojica glumaca, iako su, izbovši ruke jedan drugom uz zvuke muzike iz Tarantinovih filmova, morali da svrate u Hitnu pomoć. Očigledno je da je predstava Ne kao ja uspela da pomeri prag percepcije ekstremnih događaja koji su delovali kao da je o njima sve već rečeno. Performans je režirao poznati slovenački reditelj bojan Jablanovec, osnivač projekta Via negativa, zasnovanog na obradi sedam smrtnih grehova. Ne kao ja čini njegov šesti deo, koji prezentuje zavist. Projekt je započet 2002. i osmišljen tako da svake godine obrađuje po jedan greh. Za 2009. godinu planirana je predstava Via nova, koja će objediniti prethodnih sedam.

U predstavi Ne kao ja Kristian i Boris su se ubadali do krvi. Da li je krvarenje bilo deo scenarija ili je do njega došlo slučajno?

Polazište igre s noževima je performans Marine Abramović Ritam 10, koji je prvi put izvela 1973. godine u Edinburgu. Za razliku od Marine Abramović, koja ga je izvodila na svome telu, Boris ga izvodi na Kristianu, a kristian na Borisu. Oni su podelili deset noževa, tako da svako od njih radi sa po pet. Krv je sastavni deo tog prizora. Sve to od izvođača traži snažnu koncentraciju, kontrolu i veliko poverenje u partnera.

Krv na sceni izzazvala je veliki broj reakcija u medijima, a mnoge od njih su bile izrazito politički obojene.

Politički kontekst je deo priče koju priča predstava, i zbog toga me reakcije u medijima ne inznenađuju. Igra s noževima je poslednja scena predstave i ujedno najdestruktivnija faza zavisti, koja je tema te predstave. Finale u kome Boris, performer iz Hrvatske, i kristian, performer iz Srbije, zabijaju jedan drugom noževe u prste je parafraza biblijske priče o Kainu i Avelju, u kojoj zbog Božje ljubavi brat ubija brata. U predstavi Ne kao ja Boris i kristian se u krvavom krugu vrte zbog ljubavi publike. U politici se ubija zbog ljubavi prema naciji. Previše ljubavi ubija. U predstavi Ne kao ja Boris toliko voli pozorište da ga želi samo za sebe, a Kristian toliko želi da uđe u knjige o istoriji savremene umetnosti da je u stanju da prekorači granice mašte i priču koju je izmislio Boris, pretvori u krvavu igru stvarnosti.

Publika u Zadru je prilično burno reagovala. U kolikoj meri možete da predvidite način na koji če gledaoci doživeti predstavu?

Pošto je osnovno polje našeg istraživanja komunikacija u pozorištu, strategije koje koristimo u predstavama uvek biramo precizno i sa osmišljenim razlogom. To znači da sve što radimo činimo veoma svesno i unapred predviđamo sva moguća scenarija odziva i reakcije publike. Zbog toga za nas nekih većih iznenađenja u predstavama Via negative dosad nije bilo.

Na koji naćin ova predstava prezentuje zavist?

Zavist je uvek priča o drugome. O njegovim kvalitetima, dostignućima. Zavist je jedan od najdublje ukorenjenih i najdestruktivnijih poriva koji nas pokreću. U predstavi Ne kao ja predmet zavisti je ljubav publike, što je i generalno pozorišna tema. Pozorište, glumac, režiser – svi žive od ljubavi publike. Svi žele tu ljubav za sebe i neku ekskluzivnu poziciju kod publike. Predstava problematizuje ambiciju da se uvek bude najbolji, uvek napravi nešto novo i originalno, bude u centru pažnje. To je spirala u kojoj se i sami vrtimo, ali hteli to ili ne, moramo da igramo tu igru. Zavist je, naravno uvek prisutna; ona može biti čak i stimulativna. Ali, ako ona u toj igri preuzme glavnu i jedinu ulogu, onda je to kraj kreativnosti. Cilj zavisti nije da budemo kao taj kome zavidamo. Jedini cilj zavisti je da ga uništimo.

Via negativa se bavi istraživanjem sedam smrtnih grehova. Zbog čega projekat nosi taj naziv?

Kao prvo, Via negativa je projekat istraživanja pozorišta. Osnovno polazište projekta je istraživanje pozorišta kao medija komunikacije. U tom smislu najviše nas interesuje relacija između performera (izvođača) i gledaoca. Publika u pozorištu je uvek realna, postoji tu i sada – u pozorište dolazi s nekim očekivanjima, predrasudama, steretipima, sa sobom donosi ličnu i društvenu istoriju, neke fascinacije koje su proizvod društva, itd. Sve to je materija s kojom želimo da komuniciramo. Zbog toga nam je potrebna neka opšta tema, koja je dovoljno široka i bazična, da bismo otvorili prostor mentalne komunikacije za svakoga ko je spreman da u njega uđe. Sedam smrtnih grehova su elementarne negativne karakteristike ljudske egzistencije, prema kojima svaki pojedinac ima neki veoma ličan odnos. S jedna strane, on nastoji da te svoje negativne porive drži pod kontrolom, a s druge, popušta pod njihovim pritiskom. To je civilizacijski konflikt koji se odvija u intimi svakog pojedinca. Na tom polju odvija se i projekt Via negativa. Kroz sukob s negativnim nastojimo da ukažemo na suštinu ljudske egzistencije, odnosno tražimo svoj odgovor na pitanje šta to ljude čini ljudima. Drugi deo odgovora na pitanje o imenu projekta odnosi se na naš princip rada, koji definiše jednostavna činjenica da smo svesni toga da ne znamo šta tražimo, ali vrlo dobro znamo šta ne želimo. Iz pozorišta odbacujemo sve što mrzimo i sve što nam je suvišno, da bismo se na taj način dokopali onoga što tražimo. Via negativa (negativan put) nije destrukcija, već samo put prema pozorištu kao mediju otvorene komunikacije.

Svojim predstavama ste na radikalan način uveli teatar u novu demenziju. Šta nedostaje konvencionalnom pozorištu i kakvo bi ono trebalo da bude?

Klasično, recimo dramsko pozorište, u današnjem medijski i tehnološki visoko razvijenom dobu, jeste veliki anahronizam koji brane i održavaju nacionalne kulturne politike, i to sa argumentom da je reč o kulturnom identitetu nacije. U stvari, klasično pozorište je tako pretvoreno u muzej, umesto da bude žarište žive umetnosti. Na neki način to je logično, jer živo pozorište uvek otvara prostor za pitanja na koja niko nema odgovor, ukazuje na stvari koje mnogi ne bi želeli da vide, priča o onome o čemu niko ne želi da priča. Pozorište je snažan medij i u doba digitalizacije naših života postaje značajniji nego ikad. Živo pozorište će nas uvek podsećati da smo tu, da smo od krvi i mesa i da je život fascinantna snaga koju bi trebalo što bolje i što kreativnije upotrebiti. Problem konvencionalnog pozorišta je jednostvan: ono ne zna šta bi radilo s pozorištem, ne shvata koliko snažan medij ima u rukama. Odnosno, kada to i oseti, ono se uplaši sopstvene snage.

Izvođači vaših predstava potiču iz različitih zemalja. Znači li to da tragate za jedinstvenim izrazom koji bi premostio kulturne razlike?

Moglo bi se reći i tako. U principu, tražim bazične jezike pozorišta. Ako plivaš samo u svom kulturnom bazenu, teško pričaš univerzalnim jezikom. A s druge strane, uveren sam da je umetnost već sama po sebi univerzalan jezik,. Iskustva koja imam u radu s performerima iz Ljubljane, Srbije, Hrvatske, Irske, Belgije i Austrije mi to samo potvrđuju. Kulturne razlike nikada nisu bile ni prepreka ni centar naše pažnje. Na neki način kulturne razlike koje kroz pojedince ulaze u naše predstave i stapaju se s njima uvek su i provera i potvrda ambicija i ciljeva projekta Via negativa. Na primer dimenzije koje su u Via negativu uveli kristian al Droubi i Sanela Milošević, srpski performeri, mogli su ostvoriti samo oni, i jako su bitne za razvoj projekta.

Po kom kriteriju vršite izbor glumaca i kakav je proces nastanka jedne vaše predstave?

U Ljubljani postoji grupa glumaca koja stalno radi na predstavama Via negative i oni su jezgro projekta. Izbor novih performera uglavnom se odvija u radionicama. Princip selekcije je veoma jednostavan – glumci samo odustaju kada shvate da im princip rada ne odgovara. S inima koji izdrže do kraja rad završim predstavom, kao što je, na primer, ova u Zadru, ili ih uključim u predstavu koju pripremamo u ljubljani. Izvođači Via negative su glumci, performeri, plesači… Oni su i autori svojih radova, koje ja kao režiser strukturiram i kontekstualizujem u predstavu podvlačeći ono što želimo da saopštimo publici. Njihov zadatak je da pronađu priču i scensku akciju kroz koju artikulišu lični stav o materiji koja se istražuje. Oni moraju biti spremni da prihvate metod rada, to jest da kao materijal upotreblavaju sami sebe, svoju maštu, svoju ličnost, svoje telo. To je princip performansa. Naše glavno pitanje kod stvaranja predstave je kako biti realan, stvaran izpred publike. To je proces koji može da traje i godinu dana.

Planirate li da uskoro gostujete u Srbiji?

Trenutno u kulturnom centru Rex Sanela Milošević održava radionicu Via negative o gordosti, i nadam se da ćemo uskoro imati priliku da se sretnemo s beogradskom publikom.

KOMENTARI IZVOĐAČA

Nakon predstave performeri su za hrvatske medije izjavili kako su sportskom takmičenju između Srba i hrvata dodali element šoua. Za borisa je sto korišćen u predstavi bio nedovoljno tvrd jer ga je zabadanje noža u njegovu površinu izbacilo iz ritma, pa je Kristian lošije pošao. Al droubi je priznao da je predstava imala haotičan završetak, ali su kadin i on odlučni da nastave s njenim izvođenjem.

Evropa, Beograd, 6. september 2007